Glavni meni

Pretraga

Sebičnost Štampa
Napisao Zac Poonen   

Nastavljamo da razmišljamo o grehu i o tome kako je greh ozbiljna stvar – ozbiljnija od bolesti. Greh je gori od raka, gube i side zajedno. Kada jednom to razumeš, imaćeš ogromnu čežnju da budeš oslobođen od svakog greha.


Danas želimo da pronađemo Evanđelje po Luci 10-u glavu. U Luci 10 Isus je ispričao priču o čoveku koji je putovao i koga su lopovi prebili i ostavili molumrtvog na putu. Tim putem su prolazila dva religiozna čoveka: jedan je bio sveštenik, a drugi je bio određena vrsta pomoćnika svešteniku. Oni su samo prošli drugom stranom ulice i ostavili tamo čoveka. Otišli su u hram da obave svoje religiozne službe. Međutim, nakon toga je naišao drugi čovek koji nije bio sveštenik, koji čak nije bio ni religiozna osoba, nego jedan baš običan čovek - običan grešnik. On je naišao i sažalio se na tog jadnog čoveka. Podigao ga je, zavio mu rane, pobrinuo se za njega, platio mu trošak u malom hotelu gde ga je doveo, dao je novac čuvaru hotela rekavši: „Pobrini se za njega. Doplatiću ako potrošiš više za njega.“ Tada je Isus pitao (Luka 10:36): „Koji od ove trojice je bio bližnji tom čoveku?“ Očigledno je!


Religiozni ljudi su ponekad vrlo, vrlo sebični! Isus je ovde govorio o grehu koji nije naveden u deset zapovesti. To je greh sebičnosti. U naša poslednja dva programa proučavali smo grehe koje je Isus najviše mrzio. Koji su to gresi koje je Isus najviše mrzio? Najpre smo videli licemerje, zatim smo videli ponos, a danas vidimo još jedan greh - sebičnost – misliti samo na sebe.


Znate, mi možemo biti vrlo, vrlo religiozni - dovoljno religiozni da postanemo čak starešine, pomoćnici ili propovednici, a da smo još uvek totalno sebični! Ovde vidimo sveštenika koji je trebao da predstavi Boga, ali sve što je njega interesovalo bila je religiozna ceremonija, a ne pomoć jadnom čoveku u njegovoj potrebi. Kada vodimo takav život, Bog nas ne odobrava! Možemo biti vrlo pravični u mnogim spoljašnim stvarima i možda mislimo da je Bog vrlo srećan sa nama pošto jako precizno činimo sve te spoljašnje stvari i imamo dobro svedočanstvo pred ljudima, i precizno se pridržavamo spoljašnjih rituala naše religije. Možda si čak starešina u svojoj skupštini, ili pastor ili šta god da si, ali ako postoji sebičnost u tvom životu, želim da ti kažem da Isus mrzi sebičnost! On mrzi život koji je zainteresovan samo za sebe.


E sada, mi smo svi rođeni kao sebične osobe po prirodi. Nismo rođeni tako što mislimo na druge. Pomislite na malu decu u našim domovima dok odrastaju. Ona ne znaju automatski da dele igračke među sobom. Ne! Treba tome da ih učiš. Prirodno rečeno, ona su sebična! Ona se svađaju oko najbolje igračke, oko najveće igračke, oko najvećeg parčeta torte ili tanjira ili oko stvari poput toga. To je njihova priroda. Kada odrastemo, ne svađamo se više na tako okrutan način oko najvećeg parčeta torte, ali ga još uvek volimo. Iznutra se nismo promenili, jedino što je sada naša sebičnost lukavija i ljudi je ne vide tako očigledno, pošto je tražimo na mudriji način.


Dakle, kada vidimo da je sebičnost greh, baš kao što smo videli da su licemerje i ponos gresi, shvatićemo da je Isus došao da nas izbavi od naših greha. Ako te Isus nije izbavio od sebičnosti, kakav je On to Spasitelj? Ako te je izbavio samo od greha kockanja i pijančenja, to nije pravo spasenje, pošto postoji puno ljudi napolje u svetu koji se bez Isusa Hrista takođe ne kockaju i ne pijanče. Dakle, kakva je to potvrda?


Mnogi hrišćani se hvale činjenicom da ne čine određene spoljašnje grehe, ali ja bih mogao da ti pokažem deset ljudi u svetu koji takođe ne čine te grehe, a koji nemaju Hrista u svom životu. Dakle, kakvo to spasenje su ti hrišćani iskusili? Iz tog razloga treba da vidimo greh onako kako ga je Isus definisao - ne samo kao spoljašnju stvar, nego prvenstveno kao unutrašnju stvar. Prvo smo videli licemerje, pa ponos, i sada vidimo šta je sebičnost. Sebičnost znači da vidiš osobu u potrebi i možeš da joj pomogneš, ali te je baš briga - misliš samo na sebe i svoju porodicu. To može biti čak i po pitanju spasenja: „O, ja sam spašen, moja porodica je spašena. Nema veze da li je još neko spašen!“ I tako nikada ne tražim da budem Hristov svedok drugima!


Pomisli na sebe, dragi moj prijatelju, ti si nanovo rođen i znaš da ne postoji drugi način spasenja osim kroz Isusa Hrista. Ti znaš da ne postoji drugačiji način za ulazak u Božije carstvo osim kroz pokajanje i veru u Isusa Hrista. Ti znaš da to što si rođen u hrišćanskoj porodici nije doprinelo da automatski budeš u Božijem carstvu, nego da si trebao da se pokaješ i prihvatiš Hrista kao svog Spasitelja i Gospoda! I ti si sada spašen! Možda su i članovi tvoje porodice spašeni, ali da li uopšte imaš nekakvu brigu za sve te ostale ljude oko sebe? Ne govorim o ljudima koji se nalaze deset hiljada kilometara od tebe i koje nikada nisi sreo. Govorim o ljudima sa kojima radiš, tvoje komšije, rođaci sa kojima se redovno srećeš, koji su na svom putu za večni pakao. Da li se brineš za njih ili si sebičan? Sebičnost je greh! Misliti uvek samo na sebe je u osnovi pogrešno. Ako kažem da imam udeo u Božijoj prirodi, a još uvek sam sebičan, jednostavno varam samoga sebe, zato što je Božija priroda totalno nesebična!


Zašto je Isus došao na zemlju? Šta vidimo u Isusovom životu? On nikada nije bio zainteresovan za sebe. Došao je potpuno radi koristi drugih. Razlog što smo mnogi od nas Hrišćana toliko siromašni u duhovnom smislu, i nismo blagosloveni od Boga onako kako možemo biti blagosloveni, jeste zbog ovog greha koji je prionuo za nas.


Isus je jednom rekao ove reči u Delima 20:35 - „Blaženije je davati nego uzimati.“ Ove reči je rekao Isus, iako se ne nalaze u Evanđeljima, nego ih je Pavle spomenuo u Delima 20:35. Blagoslovenije je davati, nego primati. Onaj koji uvek razmišlja o dobijanju jeste sebičan čovek! Onaj koji misli o davanju jeste osoba koja se brine za druge. Šta ona daje? Ta osoba daje ono što ima onima koji su u potrebi. To mogu biti materijalne stvari, a mogu biti i duhovne stvari. Pretpostavimo da sam ja primio nešto duhovno od Boga što je radikalno promenilo moj život. Znate, to me odmah postavlja na poziciju da ja to dugujem svima ostalima. Treba da im dam ono što sam dobio od Boga.


Pomislite na drugu priču koju je Isus ispričao u Luci 16 o bogatašu i Lazaru. Tamo se radi o bogatom čoveku koji je imao svega u ovom svetu, koji se svakodnevno presvlačio i živio u visokom stilu, a pred njegovim vratima je bio njegov brat Lazar. Lazar je bio njegov brat, zato što su svi oni, ti Jevreji, bili deca Avramova. Čitate kasnije kako taj bogataš kaže: „Oče Avrame“ u stihu 25, Luka 16:25. On je bio Avramov potomak, isto kao i Lazar. U tom smislu, Lazar je bio njegov brat, a on se nije brinuo za njega. Prolazio je pored tih vrata mnogo puta i video je kako psi ližu Lazareve rane, a nikada mu nije ni namanje pomogao, baš kao sveštenik i levit. I konačno, obojica su umrla. Isus je rekao da je bogataš otišao u pakao. Zašto je otišao u pakao? Možda je redovno davao svoj desetak, ali je ipak otišao u pakao. Možda su velike religiozne vođe njegovog vremena, sveštenici i pomoćnici, došli na njegovu sahranu i rekle da je on bio veliki čovek, ali sâm čovek je otišao u pakao, a Lazar je otišao u nebo! Zašto je taj bogataš otišao u pakao? Zato što nije imao veru! Kako to znam da nije imao veru? Jakov 2 kaže da ako imaš veru, ona će se dokazati po tvojim delima. Jakov 2:14 kaže „Ako kažeš da veruješ u Boga, a vidiš svog brata ili sestru bez odeće ili svakodnevne potrebe za hranom, i samo im kažeš: Slava Bogu, neka vas Bog blagoslovi, a ne daš im ono što je neophodno, šta to vredi?“ Jakov 2:17 kaže da je takva vera mrtva. To nije živa vera! Spasenje je verom, a taj bogataš nije imao veru. Dokaz toga bio je da nije imao dela. Nije imao brige za druge ljude. Ono što mu je Bog dao mislio je da je njegovo. Nije bilo njegovo! Bog mu je dao bogatstvo da bi mogao da pomogne drugim ljudima koji su u potrebi. Da li znaš da sve što imamo Bog nam je dao? On nam je to dao da bi nas testirao da li ćemo to podeliti sa drugima, ili ćemo koristiti sami, živeći sebično!


Isto se odnosi u duhovnom smislu. Šta god mi je Bog dao u duhovnom smislu, ja to dugujem ostatku sveta. U najmanju ruku, treba to da podelim u krugu u kojem se krećem. Isus je rekao, kao što sam spomenuo ranije, „Blaženije je davati, nego uzimati.“ Da li sam primio nešto od Boga? To je dobro i ja sam blagosloven, ali Isus je rekao da ću biti blagosloveniji ako drugoj osobi dam ono što sam primio. Ako i drugima dam poruku koja je spasila moj život, oprostila moje grehe, koja me je dovela do pobede, ili šta god da je u pitanju. Kada to prosledim drugima, ja mogu iskusiti veći blagoslov.


Dakle, ako želiš da imaš veći blagoslov, želim da te ohrabrim da poslušaš ovu Isusovu reč: „Blaženije je davati, nego uzimati“, jer kada slediš tu reč, pronaćićeš nešto što nikada nisi iskusio u svom životu – blagoslov koji dolazi kroz davanje. Biblija kaže: „Podašna ruka biva bogatija, i ko napaja, sâm će biti napojen.“


Dakle, hajde da naučimo da mrzimo taj greh sebičnosti koji Isus mrzi, i naći ćemo izobilan život.



arrow_rtl Prethodni naslov - Ponos

 

arrow Sledeći naslov - Mržnja

 

03OsnoveHriscanskeNauke Osnove Hristove nauke - svi naslovi


Naslovna I Aktuelne vesti I Sedmična poruka I Propovedi I Knjige I Duhovne Pesme I O nama I Linkovi I Kontakt

 

Biblijski stih

"A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama"

(Gal.5:24)