Naslovna > Sedmična poruka > 2010 > Novembar 2010 > Praktičan deo pokajanja

Glavni meni

Pretraga

Štampa

Praktičan deo pokajanja

Milenko Isakov

 

Ušima slušah o tebi, a sada te oko moje vidi.

Zato poričem i kajem se u prahu i pepelu”

(Jov 42:5,6)

 

 

 

Bog je posvedočio za Jova da je dobar, pravedan, bogobojazan i da se uklanja od zla. Dakle, to nije bilo mišljenje nekog čoveka ili grupe ljudi. To je bilo mišljenje sâmog Boga. Međutim, Jov nije bio savršen. Iako je Bog dao tako divno svedočanstvo za njega, Jov je još uvek imao potrebu za pokajanjem.

Pokajanje je jedna od suštinskih stvari Hristove nauke. Gospod Isus je ustvari započeo svoju javnu službu sledećim rečima: “Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko” (Matej 4:17). Zaprepašćujuće je da je danas gotovo iščezla poruka pokajanja u mnogim takozvanim hrišćanskim krugovima. Danas se mnogo stavlja akcenat na “veru” koja se načešće praktikuje kroz samo intelektualno priznavanje određenih biblijskih istina koje se svode na sâmu srž Evanđelja - Gospod Isus je došao na ovaj svet da spase grešnike svojom otkupnom žrtvom na Golgoti. Međutim, veliko pitanje je upravo to da li je osoba koja “veruje” videla sebe grešnikom. Veliko pitanje jeste, dragi brate i sestro, da li i ti danas sebe vidiš još uvek samo smrdljivim grešnikom koji je spašen Božijom milošću i Njegovim čudnovatim izborom blagodati, ili “svecem” koji je sada postao nedodirljiv za prljave grešnike oko sebe?

Nemojte me pogrešno razumeti, svako ko je doživeo novo rođenje posredstvom vere zaista se uzdigao iznad tamnog područja Sotonine vlasti i premešten je u carstvo ljubavi Gospoda Isusa Hrista, ali je velika razlika da li tu činjenicu posmatramo sa ponosom kao da je to rezultat naše zasluge, ili sa poniženjem i zahvalnošću pošto nas je obuhvatila mreža Božije milosti bez obzira na sav naš trud i želju da ugodimo Bogu!

Postoje hrišćani koji su čvrsto ubeđeni u doktrinu “pokajanje jednom zauvek” koja kaže da je ljudima potrebno samo generalno pokajanje kada dolaze Hristu sa krivicom greha svog starog života bez Boga. Nakon toga, vernik više “ne greši” i nije mu ni potrebno pokajanje. Imao sam priliku da lično čujem izjavu kako je pokajanje samo za one koji nisu u zajednici sa Bogom i ostalim vernicima, i da se oni koji su u zajednici sa Bogom “ne kaju”. Ovakav stav je verovatno rezultat laodikijskog stanja vernika - “bogat sam, obogatio sam se, i ništa ne potrebujem”! (Otkr.3:17). Ipak, Gospod Isus je rekao toj crkvi da je nesrećna, nevoljna, siromašna, slepa i gola. Drugim rečima, da joj je neophodno pokajanje! Ima li uopšte smisla da Gospod Isus poziva vernike iz crkava u Aziji na pokajanje, ako to njima nije potrebno?

Drugo, video sam mnoge vernike koji su veoma površno shvatili svoju potrebu za pokajanjem kada su dolazili Bogu. Da, oni su priznali da su grešnici i priznali su svoje grehe Bogu, ali nikada nisu ozbiljno shvatili praktičnu stranu pokajanja - ispravljanje i poravnavanje svojih puteva. Znali su da su povredili mnoge bližnje, ali nikada nisu otišli da ih zamole za oproštaj zbog toga. Znali su da su uzeli od nekoga nešto što nije bilo njihovo, i nisu im to vratili. Da, oni su priznali te grehe Bogu, ali su vrlo površno shvatili potrebu da odu kod svojih bližnjih, ponize se i njima priznaju svoj greh. Iako Bog oprašta kada mu priznajemo svoje grehe (1.Jov.1:9), naše pokajanje treba da rezultira praktičnim izvinjenjem bližnjemu kome smo zgrešili. Danas je savest mnogih vernika neosetljiva upravo zbog toga što nisu vršili praktičan deo pokajanja i to je razlog zašto tako sporo dolazi pobeda nad grehom u njihovim životima.

Ponudiću vam jedan izazov. Da li želite pobedu nad grehom opadanja? Svaki put kada opadate svoje bližnje, nemojte to posle samo priznati Bogu, nego idite i priznajte taj greh osobi koju ste opadali! Izvršite praktičan deo pokajanja tako što ćete se poniziti i priznati svoj greh upravo tom bratu ili sestri kojoj ste zgrešili. Vidićete kako će pobeda brzo doći!

Sećam se kako sam ranije imao slobodu da javno komentarišem i ocenjujem nečije propovedi. Tada nisam imao dovoljno svetla i mnogo sam opadao braću. Gospod mi je jednom prilikom posebno ukazao na potrebu da odem kod brata koga sam opadao, ali nikada nisam otišao. On je bio već star čovek. Nisam imao snage da se ponizim i da mu priznam svoj greh. On je umro pre nekoliko godina i nikada mu nisam priznao taj greh, iako sam to priznavao Bogu. Znam da mi je Bog oprostio, ali znam da bi mnogo ranije dobio pobedu nad grehom opadanja da sam brzo poslušao Boga i otišao da priznam svoj greh bratu koga sam opadao.

Isto je po pitanju poštenja. Ti možeš priznavati Bogu svoje nepoštenje u vezi raznih stvari, ali ako praktično ne ispraviš tu stvar tako što ćeš otići kod osobe prema kojoj si bio nepošten, nikada nećeš biti transparentno pošten vernik! Mene je Gospod toliko snažno presvedočio o važnosti poštenja da sam išao u osnovnu školu kod svojih nastavnika da im priznam moje nepošteno prepisivanje za vreme kontrolnih zadataka. Bilo mi je žao što tada nisam našao sve nastavnike, ali Gospod je video moju spremnost da priznam svoj greh i dobio sam mir u vezi toga.

Ne kažem da svi moraju to da urade. Svestan sam da to nije uslov Božijeg praštanja, ali to definitivno jeste dokaz iskrenosti pokajanja! To definitivno jeste izraz poštovanja Božije zapovesti o praktičnoj strani pokajanja.

Kada je Jov dobio otkrivenje Božije svetosti i veličanstva, tada je video prljavštivnu svoje pravednosti i svetosti i vrlo se kajao! Sveže otkrivenje Božije svetosti će nas uvek bacati u prah i pokretati nas na pokajanje i priznanje naše grešnosti!

 

Hvala Ti, Gospode, što nam praštaš zbog žrtve Hristove. Mi stalno trebamo Tvoje praštanje. Ne uzdamo se u naše telo, nego verujemo Tebi da ćeš proizvoditi u nama sve svetiji i pravedniji život radi slave Isusa Hrista. Amin.

 

Sedmična poruka