Naslovna > Sedmična poruka > 2011 > Novembar 2011 > Volimo onoliko koliko nam je oprošteno

Glavni meni

Pretraga

Štampa

Volimo onoliko koliko nam je oprošteno

Milenko Isakov

 

Zato kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala;

a kome se malo oprašta ima malu ljubav.

(Luka 7:47)

 

 

U sedmom poglavlju Evanđelja po Luci Božija Reč nam kaže kako je jedan farisej molio Isusa da dođe kod njega na obrok. Fariseji su bili smatrani duhovnom elitom tadašnjeg vremena, međutim oni su bili najveći suparnici Isusa Hrista i Njegove službe. Oni apsolutno nisu prepoznali Hrista kao obećanog Mesiju, nego su Ga na kraju iz zavisti predali Pilatu i osudili na smrt. Fariseji se nisu ustručavali da objave kako Isus isteruje demone pomoću kneza đavolskog Velzevula. Oni su bili puni osude za divna dela ljubavi koja je Isus činio dok je hodao ovom zemljom. Nisu štedili izraze nazivajući Hrista raznim pogrdnim imenima. Fariseji su stavljali prioritetni akcenat na spoljašnju pobožnost i držanje sitnih perifernih zapovesti, a zanemarivali su suštinu Božijeg zakona.

Gospod Isus je svojim pronicljivim propovedanjem raskrinkao njihovo licemerje, lakomstvo, nepravednost, srebroljublje itd. Otvoreno im je rekao da se oni samo od spolja pokazuju pravedni, a da su iznutra puni licemerja i bezakonja. Poglavlje 23 Matejevog Evanđelja beleži duži Hristov govor gde On oštro ukorava fariseje zbog njihovih greha i razotkriva njihovu duhovnu slepoću.

Iako se to nama možda ne čini, Isus je neizmerno voleo fariseje. Taj oštar govor je došao iz Hristovog srca punog ljubavi. On ih je toliko voleo da je nedugo nakon tog govora dao svoj život u smrt za njih. Dakle, Isus se nije distancirao od fariseja. Kada Ga je Simon pozvao na obrok On je prihvatio poziv, došao je i seo za trpezu. Izveštaj nam dalje govori da je u tom gradu bila grešnica koja je saznala da Isus sedi za stolom u Simonovoj kući. Njena ljubav prema Isusu je bila toliko jaka da je savladale sve strahove od osude religioznog fariseja zbog njenog grešnog života. Ona je donela bočicu skupocenog mirisa i ušla pravo u Simonovu kuću i kleknula kod Isusovih nogu. Svojim suzama je prala Hristove noge, svojom kosom ih brisala, svojim ustima ih je ljubila, a mirisom pomazala.

Kada je jedan brat govorio o ovom događaju, rekao je ovako: “Ovo je bilo Božije delo. To je bilo Božije delo u najčistijem obliku koje se odigravalo pred čovekom koji je, ironično, pozvan da predstavlja Božije delo na zemlji. On je bio to u svojoj generaciji. Zapravo, fariseji su smatrali da su zaštitnici čistote istine, a ona je bila daleko od njih zato što nije bilo straha Božijeg u njihovim srcima. Primetite ovo, pred Simonovim očima se odigravalo čisto Božije delo. Ta žena se nalazi kod Isusovih nogu i to je stvarno Božije delo u vidljivom obliku koje se daje na vidik onome koji bi sâm trebao da predstavlja Božije delo na zemlji. Isus se obratio tom religioznom čoveku i rekao: “Ušao sam u tvoju kuću, a ni vode mi na noge nisi dao”, drugim rečima: “Nisi imao saosećanje prema putniku na njegovom putovanju.”

Čuvajte se religije koja nema saosećanja za putnika! Čuvajte se religioznosti koja sudi ljude po boje njihove odeće i dužini suknji! Čuvajte se takve religioznosti koja počinje da sudi druge ljude i gubi Božije srce. Simon je bio sudija. On je rekao u sebi: “Da je Isus prorok, znao bi kakva je to žena”, ali Isus takođe sedi za stolom i misli u sebi: “Ne, da je ovo Božiji čovek, znao bi kakav je on čovek i kakav je postao. On više nema srce za Božije delo. On sedi kao sudija i sve treba da se uklopi u njegov standard i ništa ne sme da bude izvan okvira njegovog shvatanja svetosti.” Rekao mu je: “Nisi mi dao celiva”, drugim rečima: “Nisi pokazao Božiju ljubav za one koje bi On želeo da privuče sebi kroz tebe.”

Moramo biti pažljivi. Ti i ja treba da budemo demonstracija Božije ljubavi za one koje će On dovući sebi kroz nas! Mora postojati prihvatanje. Ne prihvatanje greha, nego prihvatanje grešnika. Isus je još rekao tom religioznom čoveku: “Nisi uljem pomazao moju glavu”, drugim rečima: “Ne postoji radost u tebi koja može obradovati srce stranca.”

Poznavati Hrista treba da bude radosna stvar! Za mene to jeste svakako. Postoji radost u poznavanju Isusa. Biblija kaže da je radost Gospodnja naša sila. Ja više volim što sam hrišćanin nego što volim da propovedam Evanđelje. Zahvalan sam Bogu što sam obišao skoro ceo svet, osim Indije i Kine. Zahvaljujem Bogu što sam video hiljade kako se obraćaju Bogu, ali iznad svega zahvaljujem Bogu što nisam izgubio radost Gospodnju u svom srcu. Zahvaljujem Bogu što mogu da se radujem kao hrišćanin i što mogu da se radujem sa anđelima u nebu kada neko dolazi Hristu. Imao sam privilegiju da u nedelju vidim čoveka koji je godinama odbijao da dođe Hristu. Došao je na binu, zagrlili smo se i jednostavno smo plakali. On je plakao i ja sam plakao. Bio sam jednostavno srećan da se vratio Bogu. Nikada ne želim da izgubim to! Tako sam počeo i tako želim da završim. Ne želim da završim religiozno, ako sam započeo sa ljubavlju prema Hristu Božije delo. Treba da postoji radost u Božijem domu. Ako u meni ne postoji radost, šta će da te privuče Hristu? Mora da postoji život!

Isus je rekao još nešto tom čoveku. Rekao mu je u suštini da on nema oproštenje, i ako je dobio neko oproštenje ono je vrlo malo. On je rekao: “Ko malo voli, malo mu je oprošteno, zapravo ne zna odakle je došao, zapravo ne zna u čijoj prisutnosti se nalazi, stvarno nema osećaj šta zapravo znači pripadati Carstvu Božijem.” Ove reči treba da nas pogode!

Zamislite da vam Isus Hrist dođe večeras, pogleda u lice i kaže: “Tebi nije mnogo oprošteno zato što ne voliš mnogo.” Ne znam za vas, ali ja bih bio totalno pogođen, pao bih na svoje lice na ovoj bini. Uhvatio bih se za Njegove noge kao ta prostitutka. Vikao bih: “Isuse, smiluj mi se. Dotakni moj život. Ja nemam silu da učinim ovo, ali ti učini ovo. Stojim u strahu Božijem pred Tobom. Gospode, dotakni moj život. Ispuni me onim što mi je potrebno. Daj mi silu.”

Ove reči su trebale da pogode Simona, ali nisu zato što je religija isterala Božiji strah daleko, daleko iz Njegovog srca.”

Dakle, nedostatak svetla na sopstveni greh i veličinu Božijeg oproštenja čini da nemamo ljubav prema drugima! Mi možemo imati mnogo izgovora i argumenata za neljubav prema bližnjima, ali slepoća u vezi našeg ličnog greha je glavni razlog naše neljubavi prema drugima.

Sa druge strane, duboka svesnost lične grešnosti i veličanstvenosti Božije ljubavi koja nam je ukazana u Isusu Hristu čini da mnogo volimo bližnje. Ne postoji osoba koji mnogo voli, a koja duboko ne oseća svoju potrebu za Božijem oproštenjem.

Bog nam kroz oproštenje otpisuje dugove, ali nas zadužuje da volimo jedni druge kao što je On ljubio nas (1.Jov.4:11).

Gospode, otvori naše oči da više vidimo svoje, a ne tuđe grehe. Hvala Ti za divno otkupljenje i oproštenje greha u Isusu Hristu. Očisti nas u Njegovoj krvi i ispuni naša srca božanskom ljubavlju. Amin.


 

arrow_rtl Prošla sedmična poruka - Valaamov put

 

37Nov2011 Sedmične poruke - novembar 2011

 

26Sedmicne2011 Sedmične poruke 2011



Naslovna I Aktuelne vesti I Sedmična poruka I Propovedi I Knjige I Duhovne Pesme I O nama I Linkovi I Kontakt

 

Sedmična poruka